Beba ispred televizora: da ili ne?

Beba ispred televizora

Kada se Vid rodio, odmah sam uvela pravilo da u njegovom prisustvu nema TVa. Peđa se složio i postali smo zona bez televizije kad god je beba budna. Tako je i bilo neko vreme. Posle smo pravilo malo olabavili i ponekad u njegovom prisustvu gledali neke informativne programe, ili 24 kitchen (program koju ubedljivo najviše pratimo), National Georaphic i slično. Ali samo ponekad i zaista dozirano. Programe za bebe, poput Duck i Baby TVa NIKADA. Tako je i dalje.

Ova odluka je u našem okruženju izazvala ooooogromno čuđenje. Retko kome je bilo jasno zašto uskraćujemo detetu blagodeti modernog doba koje nam omogućava dvadesetčetvoročasnovni pristup posebno dizajniranim programima za bebe.

Ako ukucate u google „should babies whatch TV“ izaći će vam niz članaka i studija na ovu temu. Odgovor na pitanje „da li bebe treba da gledaju TV“, a ovde se pre svega misli baš na te bebi programe, je u skoro svim studijama jasan i odričan: ne, bebe mlađe od 18 meseci izričito ne treba da gledaju televiziju i druge video sadržaje. Kažem „skoro svim“ jer sam naišla na jednu koja tvrdi suprotno, ali mi ni metodološki ni po obuhvatu apsolutno ne uliva poverenje.

Evo šta studije kažu: Deca počinju sve ranije i ranije da gledaju televizijski program, već u prvim mesecima života. Od 60 do 90% dece uzrasta mlađeg od 18 meseci gleda televizijski program, čak i po nekoliko sati dnevno. Ogromna većina dece mlađe od 2 godine koristi mobilni i tablet.

Čitajući nalaze studija, ali i postmatrajući porodice u okruženju, zaključila sam da su motivi iz kojih roditelji ostavljaju decu ispred TVa (ili kompjutera, ili nekog drugog ekrana) različiti ali uglavnom spadaju u jednu od sledećih kategorija:

  1. Roditelji veruju da dete uči gledajući program dizajniran za bebe, dakle misle da je program edukativan i da detetu čine dobro puštajući mu isti.
  2. Roditelji smatraju da dete uživa i prija mu da tako provodi vreme, dakle zabavno mu je.
  3. Roditelji ne žele da zapostave dete dok obavljaju kućne aktivnosti i zato mu umesto svoje pažnje puštaju dečiji TV sadržaj.
  4. Roditelji jedino uz TV ili tablet uspevaju da nahrane dete.

Što se tiče prve stavke, rezultati naučnih istraživanja su nedvosmisleni – dete mlađe od 18 meseci ne može ništa naučiti gledajući u ekran. Bebe mlađe od 18 meseci ne vide nikakav smisao u slikama koje se smenjuju na ekranu. Beba nije u stanju da prepozna medu u crtanom filmu i uoči sličnost između tog mede i igračke koju ima. Njen mozak jednostavno nije napravljen tako da uči gledajući dvodimenzionalne, animirane slike. Napravljen je da uči kroz interakciju, dodir, slušajući naš glas. Sa ovim su povezane stavke 2 i 3 – televizija kao izvor zabave i briga da ćete zapostaviti dete dok obavljate neku aktivnost. Međutim, dete će se više zabaviti i više naučiti slušajući vaš glas dok mu objašnjavate da upravo seckate luk ili savijate čist veš, gledajući vaše izraze lica dok mu pevate, ili samo udarajući zvečkom o pod pola sata, nego gledajući Duck TV.

Nažalot, ne samo da od gledanja TVa nema koristi, nego ima i štete, i to potencijalno velike. Studije neumoljivo svedoče o tome da je gledanje ovih video sadržaja povezano sa poremećajima pažnje, problemima sa pamćenjem, lošim spavanjem. O kasnom progovaranju da i ne govorim. Logopedi su očajni i zabrinuti. Moram da dodam i ovo, i srušim još jednu zabludu – dete neće naučiti engleski gledajući crtaće na engleskom. Naučiće par reči ali to nije znanje jezika. Za znanje jezika neophonda je interakcija.

Na kraju, stavka 4: problem gojaznosti i poremećaji u ishrani povezuju se sa gledanjem televizije. Deca hipnotisano gledaju u ekran i roditelji im doslovno ubacuju hranu u usta. Nema žvakanja, nema analize novih ukusa, nema dodirivanja hrane i istraživanja, nema svesti o tome šta se dešava, i nema osećaja sitosti, jer mozak obrađuje neke druge informacije, dok dete hipnotisano bulji u ekran.

Što se tiče starije dece, jako je važno i kod njih ograničiti vreme koje provode ispred ekrana, bio to TV, tablet ili moblni. Važno je i voditi računa o tome šta dete gleda. Ukoliko je dete starije i samostalno pušta klipove sa youtube-a, postoje načini da podesite youtube aplikaciju kako mu ne bi bili dostupni sadržaji neadekvatni za njegov uzrast. Idealno bi bilo i da, kad god ste u prilici, ukoliko dete gleda neki program, sedite sa njim, komentarišete i objašnjavate mu sadržaj. Tako deca zaista mogu nešto da nauče.

Vraćajući se na temu beba, niste napravili nikakvu nepopravljivu štetu ako ste tu i tamo pustili svojoj bebi neki crtani. Ali ipak razmislite pre nego što se opet opredelite za taj način provođenja vremena. Naše iskustvo kaže da je moguće provesti godinu i po dana bez Duck-a i Baby Tv-a. Verujem da je odsustvo crtaća Vidu ostavilo mnogo vremena da istražuje svet oko sebe i uči. Osim toga, ova odluka je bila zdrava i za nas odrasle. Naterala nas je da razmislimo pre nego što po inerciji ujutru, već dok stavljamo kafu na šporet, upalimo TV. U tom trenutku, potpuno nesvesni te naizgled bezazlene radnje, izlažemo svoj umini i emotivni sistem bujici nepotrebnih, nekorisnih, destruktivnih i negativnih informacija. Moramo li, zaista, odmah ujutru da saznamo kolika je smrtnost od raka u Srbiji i koliko ljudi je poginulo u nekom dalekom zemljotresu?

U vremenu popularizacije zdravog stila života, nije dovoljno samo vežbati i zdravo jesti. Osim što je važno voditi računa čemu izlažemo svoje telo i tela svoje dece, barem jednako je važno i čemu izlažemo duh i um. Jedna rečenica sve sumira: „If you are what you eat, then the brain is what it experiences, and video entertainment is like mental junk food for babies and toddlers,“  a dodala bih – i za nas odrasle.

 

********

 

P.S. Na fotografiji vidite kako moj sin provodi vreme ispred televizora. Slika je nastala posle dvadesetog spuštanja sa komode i ko-zna-kog pokušaja da mu objasnimo da to ne radi. Nismo uspeli. I dalje se penje. Ove roditeljske lekcije tek treba da savladamo. Ako uspemo, pisaću vam 😊

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *