Uči li se roditeljstvo?

Danas su nam, više nego ikada pre, dustupne knjige, radionice, školice, online seminari, predavanja o veštinama roditeljstva. I online i offline radi se na promociji metoda pozitivne discipline, podiže se svest o fazama razvoja deteta, o posledicama određenih tradicionalnih metoda, o pravilnoj ishrani dece, o značaju uloge roditelja u prvim godinama života i tako dalje.

Međutim, svako malo, naiđem na tekst ili objavu na društvenim mrežama, sa nekom od sledećih tvrdnji:

…„nekada se znalo kako biti roditelj, sada su od toga napravili filozofiju, a sve je to tako prirodno“

ili
…„šta ima ko meni da govori kako da budem majka / otac, pa valjda ja znam šta je najbolje za moje dete“

ili
…„treba li svi da postanemo pedagozi i edukatori da bismo bili roditelji“

Vrlo često takvi tekstovi naiđu na javnu podršku i budu deljeni sa oduševljenjem. To me jako rastuži.

Biti roditelj jeste najprirodnija stvar na svetu, slažem se. Ali misliti da su veštine roditeljstva urođene i ne treba da se uče, najveća je zabluda.

Da malo banalizujem stvari.

Ima li išta prirodnije od dojenja? Teško. Da li svaka žena zna kako da uspostavi laktaciju, šta da radi kad joj se upale grudi, kako da se nosi sa ragadama? Apsolutno ne. Dakle, čak i za ovu tako instiktivnu stvar, koju regulišu hormoni i majka priroda, potrebna je edukacija.

Potrebne su nam informacije. Potrebno nam je znanje.

Da li je unošenje hrane u organizam najprirodnija stvar? A da li svako od nas instiktivno zna šta je zdravo i dobro i šta je najbolje za naše telo?

Mogla bih da nastavim sa sličnim primerima.

Još jedna od zabluda je da svaki roditelj zna šta je najbolje za njegovo dete. Istina je da većina roditelja MISLI da zna šta je najbolje za njegovo dete, ali to mišljenje određeno je programima, uverenjima, iskustvima tog roditelja i nije nužno ono što će detetu doneti najbolji mogući ishod.

Koliko primera znate gde roditelji teraju dete da studira nešto što ga ne zanima jer veruju da je to za najveću dobrobit deteta? Ja znam desetine. Dete nesrećno, uz to i neuspešno, ali roditelji istrajavaju u svojoj želji da detetu obezbede ono što oni smataju sigurnom budućnošću, prema njihovim ubeđenjima i uverenjima. U slučaju mladje dece, parkovi su prepuni preplašenih roditelja koji deci ne dozvoljavaju ni jednu radnju koju smatraju iole rizičnom. Oni VERUJU da štite dete od rizika da se povredi, ali istovremeno mu i onemogućavaju da se razvija i gradi samopouzdanje.

Roditelj ŽELI najbolje svom detetu, bez svake sumnje. Ali roditelj koji nije spreman da širi svoje vidike, da uči, da se otvara za nova iskustva, lako će upasti u zamku pogrešnih želja.

ZNATI šta je najbolje za naše dete i ŽELETI najbolje svom detetu, dve su različite stvari.

Biti roditelj najprirodnija je stvar na svetu, da. Ali nećemo tek tako, najprirodnije, postati najbolji mogući roditelji. Jednostavno nećemo. Da je biti dobar roditelj urođena veština svakog homo sapiensa ovaj svet ne bi imao niti jedan jedini problem, jer bismo svi bili divni pojedinici, ostvarenih potencijala, bez kompleksa i strahova, prepuni ljubavi za sebe i druge.

Zato se svesrdno radujem tolikoj količini informacija o roditeljstvu, zato mi je drago što je roditeljstvo postalo „folozofija“, zato me raduje što sve više nas „postajemo pedagozi“. Biti roditelj najvažniji je zadatak od svih kojih sam se u životu prihvatila, i zato meni moj instikti kaže – čitaj, pitaj, traži, slušaj, gledaj, UČI o tome kako da budeš što bolja majka.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *