Dečija ljubomora – ima li joj leka?

Photo: Milena Gosevski

Dok sam bila trudna sa prvim detetom svaki dan sam u google pretraživač kucala: “prva kupovina za novorođenče spisak” i onda do besvesti preturala po toj listi sa koje mi 50% stvari nikada nije zatrebalo. Znam da je takav slučaj sa većinom trudnica koje čekaju prvo dete.

U drugoj trudnoći ova tema je potpuno prevaziđena. Prvo, imate sve moguće sprave i spravice za bebu jer ste ih nabavili za vašeg prvenca, a drugo, znate da sve što vam zatreba a nemate možete imati kroz pola sata, jer jer 2019. godina i sve je na dohvat ruke, hvala potrošačkom društvu, jelte.

Kad čekate drugo dete vi imate praksu, pa su tehničke, organizacione i logističke stvari za vas mačiji kašalj. Sada vas zanima kako će vaše prvo čedo prihvatiti vaše drugo, da li će patiti, kako će proširena porodica funkcionisati…i trudite se da nađete informacije na tu temu. U google kucate: “dolazak drugog deteta u porodicu”,”kako pripremiti dete za dolazak bebe”, “dečja ljubomora” itd. I zaista, čitajući ove tekstove nađete smislene i korisne savete.

Pričajte starijem detetu o bebi koja dolazi. 

I zaista smo pričali. O bebi u stomaku. O tome kakva je ona. Da je to njegova sestra. Da će biti mala. Da će biti slatka. Da će ga voleti. I da će on nju voleti. Da se ona mrda. Stavljali mu rukicu na stomak. Ljubio je stomak-bebu. Mazio je.
Pričali smo i o tome da je i on bio u stomaku. Da smo i njega tako mazili. Da se i on rodio mnogo mali.
Pokazivali slike.
Pričali mu da i mi imamo braću i sestre. Objašnjavali ko je koga rodio u familiji.
Pokazivali bebe na ulici. U slikovnici. U crtaću.
Pričali, pričali…
A sve vreme smo se pitali šta od toga on, jedva dvogodišnjak, može da shvati i pojmi.
Odgovor smo znali – vrlo malo. 
Ali smo ipak i dalje pričali, i pričali. I neka smo.

Kad se beba rodi, uključite dete u aktivnosti oko bebe.

OK.
Kupamo bebu. “Vide, dodaj mami peškir!” Vida to ne zanima, on bi da pljuska rukicama po kadici.
Presvlačimo bebu. “Vide, dodaj tati ovu pelenu, molim te.” Vida to zanima koliko i lanjski sneg. Pravi se da ne čuje.
Najprostije rečeno, ovaj savet kod nas nije imao apsolutno nikakvog smisla. Vid po ovom pitanju uopšte nije bio zainteresovan za saradnju. Mislim da je prozreo naše namere i nije se dao prevariti.
Ali od drugih roditelja čujem da ovo pali, pa probajte, ako ste u sličnom sosu.

Imajte vreme nasamo sa starijim detetom.

Ovo je lakše reći, nego uraditi, naročito za mame koje doje, ali i to uspete nekako. Odete po starije dete u vrtić, izađete sa njim u šetnju bez bebe…I ovo daje rezultate, ali ne odmah. Morate u kontinuitetu to primenjivati sve dok se ugroženi član porodice ponovo ne oseti sigurno i ubeđeno da ima svoje mesto u vašem rasporedu.

Mislim da je moja najveća greška bila što sam odmah, desetak dana po rođenju bebe, insistirala da idemo svi zajedno u popodnevne šetnje. Za Vida, koji je celi svoj život do tada imao potpuno drugu rutinu – on sam sa mamom i tatom ide u parkić, vozi trotinet, šeta – pojava bebe u kolicima bila je previše. Šetnje su se završavale njegovim plačem, neposlušnošću, bacanjem trotineta, sedenjem ili ležanjem na ulici i slično. Bilo je zaista puno stresa tih dana.

Kažem vam, koliko god da primenjujete savete, koji svakako imaju smisla, izgleda da ništa vaše prvo mladunče ne može učiniti otpornim na šok kad ta apstraktna beba iz maminog stomaka dođe u stvarnost i useli se kod mame i tate u sobu. Sa tim šokom, u našem slučaju je došlo i bezrazložno plakanje, tantrumi, valjanje na podu i asfaltu, par pokušaja da se beba udari, jedna izjava da će bebu baciti u djubre…i dva stvarno teška i emotivno izazovna meseca za našu malu porodicu. 

Naše starije dete bilo je ljuto na nas

U sred te napete situacije, naiđoh na Instagramu na porodicu sa sličnom razlikom među decom i priču o njihovoj ljubavi na prvi pogled. Kaže, brat i sestra se nisu razvdojili od kad je mala došla iz porodilišta, spavaju zajedno od prvog dana, on je zaštitnik, pun nežnosti i čiste ljubavi, i nikada ničim ni zrnce ljubomore nije pokazao. E tu sam potpuno pala u depresiju i proglasila nas za loše roditelje i posumnjala u sve naše vaspitne metode i postala zaista tužna: zašto Vid ne voli Veru? Gde smo pogrešili?

Koliko sam bila bezrazložno zabrinuta sada shvatam i srećom nije mi trebalo predugo da se opametim. Vera za koji dan puni pet meseci a situacija između naše dece i uopšte u našoj porodici ne može da se poredi sa onom od pre 3-4 meseca. Vid je ne samo prihvatio sestru, nego pokazuje iskrenu ljubav prema njoj. Evo šta mislim da je pomoglo:

Vreme i strpljenje

Ovo je rekla bih ključno. Protok vremena učinio je da Vid bude malo stariji i zreliji, a u životu dvogodišnjeg dečaka pet meseci je baš puno za njegov emotivni i mentalni razvoj. Isto važi i za nju, koja sada već uzvraća osmeh, uzima igračku koju joj on daje, ulazi u interakciju. Osim toga, navikao se na bebu, slegle su se strasti. Prihvatio je nove rutine, nove pojave u našem domu, poput presvlačenja i kupanja bebe, dojenja, drugačijeg rasporeda spavanja.

Priča

Nastavili smo kao papagaji da ponavljamo priče o tome kako se on rodio. Kako je bio u maminom stomaku. Kako je i on sikio. O tome kako je lepo imati brata ili sestru. O tome kako smo mi porodica i svi se volimo. Generalno, pričamo, pričamo, pričamo. O tome kako se osećamo, šta se promenilo… on nešto razume, nešto i ne, ali znam da sve oseća. E – tu dolazimo do sledeće tačke:

Ljubav i nežnost

Mnogo se svi grlimo i ljubimo. Vidu dozvoljavamo da ljubi i mazi bebu. I kad je bila baš mala i kad smo se plašili da će je povrediti svojim nespretnim pokretima dvogodišnjaka, gutali smo knedle i spuštali bebu pored njega. Pričamo o ljubavi, pokazujemo ljubav, svuda, stalno, svaki dan. Pričamo mu koliko ga volimo, koliko je poseban, koliko nam je važan.

Iskreno, najiskrenije, prvih mesec dana sam se pitala da li će ikada taj pakao dečije ljubomore da se smiri. Prizori dečije tuge nisu lepi. Bolno je kad vidiš da ti jedno dete pati jer je došlo drugo a ti ih oboje, naravno, podjednako voliš. Tuga jednog dvogodišnjaka je stvarno mnogo – pa, najjednostavnije rečeno – tužna. Vidiš da se bori sa emocijama mnooogo većim od njegovih sićušnih pleća. Ali, dragi moji, i to prođe. I jednog dana, čak i mnogo brže nego što smo se nadali, vidiš da je ljubav stvarno pobedila. Iznenađeno primetiš da starije dete sa najvećom mogućom nežnošću mazi svoju sestru, i tepa joj nadimkom koji je sam smislio: begiga-gugiga, ona mu se smeje najširim bebećim osmehom, a nama pade ogroman kamen sa srca.

Srce nam se vratilo na mesto.

Edit: I dalje imamo krizne situacije. Da ne pomisli neko da je sad sve “med i mleko”. Razlika je što su one sada izuzetak a ne pravilo, što naša svekodnevica nije borba sa dečijim tantrumima, tugom i besom. A najvažnije – sada znamo da je ljubav tu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *